RAD NA TRAGU 2. DEO

         OSNOVE OBUKE NA TRAG

Šuština obuke rada na tragu

      Pri stvaranju ovog uslovnog refleksa koristimo blag - dobronameran pristup, uz puno pohvala i nagrađivanja, koristeći svu svoju domišljatost do maksimuma da probudimo - podstaknemo i razvijemo nagon za praćenje traga.

      Imperativ je da se pas zainteresuje za trag, da mu bude lepo da ga prati i da zna da na kraju ima nečeg za njega prijatnog!

      Glavno i osnovno pomoćno sredstvo obuke je dugi povodac – remnik, zaštitni znak krvoslednika preko kojeg blago korigujemo psa, reagujući na svaku njegovu pogrešku pri praćenju traga i ne dajući mu da „zbrza“. Jer na tragu pas mora raditi polako! Remnik je veza između psa i vodiča i čini ih efikasnim timom.

      Lovci – vodiči se obično plaše da rade na obuci rada na tragu, misleći da je ona previše teška i složena. Pa zar je aport jednostavniji ? Pas treba da nađe izgubljenu divljač, propisno uzme u usta (ni prejako da je ošteti ni premeko da pobegne ako je živa), donese je brzo do vodiča, sedne ispred njega i preda mu u ruke, ali tek na komandu ! Nije aport mnogo lakši. Samo treba raditi. Obuka pasa za rad na tragu je posao koji zahteva kontinuiran rad sa psom i istrajnost.

      Obuku tragača možemo podeliti u tri faze: podsticanje i stvaranje nagona traganja, obuka za rad na tragu (stvaranje i učvršćivanje uslovnog refleksa) i uvod u praktičan rad.

Uvođenje – podsticanje rada na tragu  

(šetnja u lovištu, rad na tragu hrane, na tragu vodiča, rad na tragu zeca)

      Sa ovom fazom počinjemo što ranije, već od 3-4 meseca starosti šteneta. Suština je da kroz druženje i igru, bez drastičnih metoda i forsiranja pokušavamo probuditi nagon psa za praćenjem traga. Već ovde možemo oceniti da li je pas sklon ili nije praćenju traga.

      Štene i mladi pas treba što više vremena da provode u lovištu i da upoznaju njegove stanovnike, mirise i zvuke. Vremenski treba ga voditi dogod se sam ne zamori – to razvija njegov organizam za velike napore koje ga očekuju u lovu.

      Koristimo svaku priliku pri šetnji lovištem da, kada pas oseti i počne pratiti trag i nekoliko metara, istog časa komadujemo “Prati trag !“ samo da bi „uveli u glavu“ psa ovaj uslovni nadražaj - komandu. Praćenje traga od više desetine metara treba izdašno pohvaliti. Dobro je voditi jedan deo šetnje psa na povodcu, da stvori kontakt sa vodičem i da nauči da mu se podredi. Ponavljamo - kada oseti trag izdati komandu istovremeno kada spusti glavu. Važno je da pas spusti glavu na zemlju i trag. Nema razloga za nervozu ili žurbu. Pas će pre ilikasnije da se zainteresuje i krene po tragu.

      Glad je moćan podstrekač – radimo sa gladnim mladim psom. Uopšte je uvek poželjno raditi sa psom na gladan stomak. O gladi možemo govoriti kada je proteklo 10-12 sati od poslednjeg obroka.

      Vežimo parče parizera na kanap, ili junetine, može malo i da miriše, povucimo trag od 10-ak metara i navedimo gladnog „učenika“ na trag. Budimo pripravni i čim uhvati trag izdajmo komandu „Prati trag“. Pustimo ga da pojede izvor mirisa traga. Ovaj metod podsticanja praćenja traga je veoma star. Postoje zapisi da ga je Karlo Heppe već 1701. godine koristio, samo je tada meso bilo deficitarno i Heppe je koristio komad ražanog hleba mesto mesa.

      Savremena, i veoma uspešna, varijanta ove metode je da postavimo pravi „trag“ od briketa – zrnaca gotove hrane za pse. Ostavimo na svakih 30 cm. po jedan briket, tako po više desetina metara, a na kraju ostavimo posudu sa hranom koju voli. Stvorimo most – po tragu može doći do nečega što je dobro po njega ili zabavno, na kraju traga ima nešto. Možemo brikete hrane poprskati krvlju divljači i postaviti sa njima trag od 60-ak metara. Produžavajmo trag do 100-ak metara. Produžavajmo postepeno razmak između dva zalogaja, vreme postavljanja i početka traganja.    

      Povucimo kunića, i na svakih 4-5 m ostavimo parče mesa, tek zalogaj. Pas postepeno izgrađuje saznanje o postojanju mirisne trase traga. Na kraju neka čeka obrok ili mu dajmo kunića da se poigra sa njim. Granica je mašta i snalažljivost vodiča.

      Još jedna pojava koju možemo uspešno koristiti pri podsticanju traganja je vezanost psa za svog vodiča. Vežimo psa na povodac nedaleko od šume (pokrivenog terena), poigrajmo se sa njim, dajmo povodac pomoćniku, a mi se sakrijmo na nekih 50-60 m tako da nas pas ne vidi. Posle neki minut pomoćnik pušta psa koji pokušava da nas prati, a ne može drugačije nego tragom. Kad Vas nađe, nagrada u vidu dobrog zalogaja i pohvala „bravo trag.“ Kasnije ćemo ovu vežbu razviti u aport po tragu vodiča i biće moćna vežba za kombinovanu obuku.

      Rad na tragu čoveka (ili na tragu vodiča ili druge osobe koja je poznata psu) se inače koristi, pored podsticanja za rad na tragu i za vežbanje od davnina. Praćenje traga divljači, koje se temelji na praćenju individualnog traga najsličnije je radu praćenju čovečjeg traga na povodniku. Ovaj metod je najviše proučen i objašnjen u radu sa službenim psima,  tragačima i sanitetskim psima, te literatura o toj temi može i nama lovcima puno pomoći.

      Ako pas rado donosi kroz igru i ima omiljeni predmet, treba ga vezati, pokazati mu njegovu igračku, malo ga zainteresovati za nju i odvući je da pas ne može da vidi (iza ugla zgrade, kroz travu) 50-ak metara. I ovaj metod su od davnina koristili vodiči krvoslednika. Pušten pas će pokušati po tragu da nađe u uzme „svoj“ predmet. Sledi pohvala.

      Sa psom koji već trpi povodac i ne ometa ga sedimo ujutro u kola i prođimo lovištem. Ako vidimo zgodnog zeca (koji „sedi“ blizu, u niskoj pšenici ili detelini, travi po rosi) proterajmo ga i krenimo sa mladim psom po njegovom tragu. Prvo izdajmo komandu „Prati trag!“ i, ako spusti glavu na trag, pohvalimo ga. Tu treba malo popustiti povodac (koji treba da je malo duži), pas pravi prve korake - uči da prati trag na povodcu za vodiča. Svaki metar praćenja niskom glavom zlata vredi.

      Dalje ćemo više pisati o radu na tragu živog zeca jer je on osnovni način za obuku rada na tragu, ovo je za sada još uvod.

     

Oprema

      Oprema za rad na tragu nije brojna: krv ili iznutrice za postavljanje traga, posuda za krv, malo sunđera, kanapa i štap, eventualno papci ili cipele sa papcima, dugački povodac za rad na tragu, široki (specijalni) okovratnik za rad na tragu, ili kao njegova zamena, am - orma za rad na tragu. I markeri da obeležimo trasu gde smo postavili trag.

      Okovratnik koji se koristi pri traganju je mnogo širi od uobičajenog da ne ometa disanje psa i ne davi ga pri radu na dugom remenu. Širok je 4 – 4,5 cm i dug 50-52 cm. Sa jedne strane ima jajoliku kopču (četvrtasta se kači na grane), a na kraju sa rupama za zakopčavanje se sužava prema širini kopče. Na oko 12 cm od kraja sa kopčom ima kariku koja se može okretati kao karabinjer da se povodac ne uvrne i zamrsi.

      Danas se često viđaju psi na tragu sa ormom – holsterom na sebi, savremeniji su, postavljaju se oko grudnog koša psa i karika za kopčavanje remena je iznad grebena psa. Manje ometaju psa zbog konstrukcije i mesta postavljanja.

      Dugi povodac – remen za vođenje je dužine 10 m. Kraći povodnik nepovoljno utiče na rad osetljivog psa. Širok je 2-3 cm, debljine oko 2 mm, na jednom kraju ima omču dugu 25 cm za ruku vodiča a na drugom, dugom oko 30 cm, jajoliku kopču sa kojom se povezuje - kopča na  kariku okovratnika.

      Kada se pas vodi uz nogu remen je u namotanom stanju i vodič ga nosi na levoj strani prebačen preko desnog ramena. Namotavanje – pletenje ili slaganje povodca se vrši na ustaljen tradicionalni način koji je opisan i ilustrovan u svim knjigama o krvoslednicima.

      Materijal za ogrlicu i okovratnik je goveđa koža. Danas se prave i od mešavina raznih tkanih veštačkih materijala – perlona, najlona ili u kombinaciji sa kožom i signalnim, fluoroscentnim trakama, sa „ekološkim“ i „biološkim“ osobinama, ma šta to značilo. Ovakvo remenje je veoma praktično, savitljivo, lako, jako i otporno na spoljne uticaje – samo što nije koža, ako ste tradicionalisti.

      Umesto remenja za vođenje se može uputrebiti i uže debljine oko 1 cm. Upotreblava se i danas u visokim Alpima, jer je praktičnije za nošenje u teškim planinskim uslovima pretrage. Pre se pravilo od kudelje i kozje dlake, danas od plastičnih materijala.

      I još nešto: kod pretrage po tragu je remen ispušten – razmotan do pune dužine, klizi kroz ruku, bez obzira koliko ga kratko držimo (ostatak, deo iza nas, se vuče po tlu) i leži ispod grudi psa (ako ima ogrlicu), proveden između četiri noge. Tako ne davi psa, već vuče glavu dole, na trag.

      

      OBUKA PSA ZA RAD NA TRAGU

TEHNIKE OBUKE

Rad na tragu žive - zdrave divljači

      Osnovni i izvorni način podsticanja za rad na tragu i obuke za rad na tragu. Sastoji se u tome da u rano jutro piršujemo ivicom šume, trske, remize – mesta gde divljač boravi - polja i livada u težnji da ugledamo pojedinačno grlo krupne divljači – jelena ili divlje svinje. Zatim pogledom i dvogledom pratimo putanju kojom se povlači u gustiš  i pri tome pokušavamo da detaljno zapamtimo tu putanju traga. Odlazimo po psa koga postavljamo na taj trag posle (najmanje) 3 sata. Psa, koji je već prošao podsticajne i osnovne vežbe traganja, dovodima na trag, pokazujemo mu trag „postavljamo ga na trag“. Kada krene po tragu podstičemo ga i dugim povodcem pazimo da ne skrene sa traga. Pas će rado pratiti trag svinje, a mi nećemo škrtariti sa pohvalom. Na mestu gde je divljač ušla u gustiš i gde ne poznajemo dalju putanju traga psa skidamo sa traga tako što ga uhvatimo pod mišku i odnosimo 20-ak koraka, ako nije pretežak.

      Praćenje traga zdrave krupne divljači treba ubaciti povremeno između dve vežbe na veštačkom krvnom tragu.

      Jedna digresija: srneći trag se, jednoglasno među dreserima, ne koristi za obuku, sem ako želite da celog života radite samo na tragu srne. Jer je prejak, tj. previše uzbuđuje psa, te u praktičnom radu može odvući psa sa traga druge divljači koju prati. Na srnu se pušta samo iskusan i zreli pas preko 4 godine, koji je uhodan u radu na tragu divlje svinje (i jelena).

      U staro vreme su „hirschmani“ radili obuku samo na tragu jelena. Ali oni su bili profesionalci, od toga su živeli i to im je bio posao, imali su vremena na pretek, a i ljudi su bili ređi a jeleni češći u prostranim šumama. Bivalo je prilika za praćenje traga i u obuci i u pompeznim lovovima velmoža gde je padalo na stotine grla krupne divljači sa kopljima, bodežima i primitivnim pucaljkama velikog kalibra sa jednostavnim mekim olovnim zrnom.

      Danas ćete teško naći jelena i priliku za obuku, posebno kod nas gde brojimo 5-6.000 jelena u celoj državi, a i oni su u ogradama i „državnim lovištima“ gde kerovođe nisu posebno popularne.

      Sama se nameće divlja svinja za rad na tragu žive – zdrave divljači. Ima je skoro svugde i sve više i puno se lovi, i još više će se loviti. A tamo gde i nje nema odlična zamena je rad na tragu zeca.

     

Donošenje po tragu vodiča

      Izuzetno plodotvorna, višenamenska, korisna i lako izvodljiva vežba. Većina nemačkih autora u oblasti obuke pasa ih toplo preporučuje, od Oberlandera do dr. Tabela.

      Kad je sa psom završena osnovna obuka donošenja (drži, nosi, uzmi, sedi, pusti) pri svakodnevnom vežbanju psa naučimo da donese aportok po tragu vodiča. Na taj način istovremeno uvežbavamo donošenje i rad na tragu.

      Tehnika je sledeća: psa vodimo uz nogu na povodcu, po putevima u lovištu i bacimo aportok na tlo tako da to pas vidi. Nastavimo dalje sa psom nekih 20 m komandujemo sedi i pokažemo prema bačenom aportoku uz komandu „aport“. Prvih nekoliko puta možemo krenuti sa psom nazad prema ispuštenom predmetu. Pas rado odtrči po aport, a mi se udaljavamo od njega da ubrzamo njegov dolazak.

      Postepeno povećavamo razdaljinu od mesta gde smo ispustili aportok na 100, 200, 300 m. Zatim bacimo aportok dalje od našeg traga, tako da to da pas ne vidi,  pod vetar i posle 60-ak m komandujemo „traži aport“. Pas će se vratiti našim tragom i na kraju traga tražiti nosem i naći aportok. Na taj način isključujemo traženje vidom a aktiviramo traženje nosem.

      U sledećoj fazi napuštamo puteve. Krećemo se sa psom po livadi, strnjici, repištu. Posle ispuštanja aportoka nastavljamo napred, ali pravimo blaga skretanja a kasnije nagle promene pravca. Psa šaljemo po aportok i sada već mora pratiti naš trag po tlu i spustiti nos na zemlju. Interesanto je kako pas voli ovu vežbu i rado donosi predmete sa kraja traga, radije nego na vlečki. Dalje je granica mašta: produžavajmo razmak između spuštanja aportoka i puštanja psa na više stotina metara, pravimo sve veće pauze između bacanja aportoka i puštanja psa, krećimo se u petljama, unazad.... Svako donošenje obilato pohvalimo.

      Pas je naučio da prati trag, i to će nam koristiti pri pronalaženju kako ranjene sitne tako i krupne divljači, jer bez obzira na veličinu svaka ranjena divljač pokušava nogama da se udalji od mesta ranjavanja - opasnosti i pas je može naći samo praćenjem njenog traga. Što bi rekao Balašević u pesmi o petlu „princip je isti osatlo su nijanse“.

Rad na tragu zeca

      Rad na tragu zdravog zeca je izuzetna predvežba za sve vrste traganja pa i za rad na krvnom tragu, tj. tragu ranjene krupne divljači. Dr. Tabel kaže „praćenje traga zdravog zeca na dugačkom povodcu smatram najboljom metodom za podsticanje i uvođenje  u rad na tragu.....“

      Po nemačkom sistemu ispitivanja pasa na uzgojnim ispitima baš je rad na tragu zdravog zeca najvažnija disciplina ocenjivanja.

      A zeca barem još ima u većini lovišta.

      Psa pripravnika stavimo u gepek auta i vozimo se po lovištu po lenijama obilazeći niska lucerišta, livade i strnjike. Kada ugledamo zeca na pristojnoj udaljenosti i dobrom mestu pokrenemo ga, zapatimo put bega, vratimo se po psa, prikačimo na dug povodac, dovedemo do loge i postavimo na trag. Koliko samo rado pas prati trag zeca, ima nešto neodoljivog za psa u njemu! Povodcem usporavamo psa i navikavamo na skoncentrisano i mirno praćenje traga. Možemo tu i tamo da ga pustimo sa povodca, otprilike svaki 5-i put, ne češće! Veoma je zgodno, ako zec utrči u visoku travu, da pustimo psa sa povodca, da ga pas nađe po tragu, digne  i goni po travi gde ga ne vidi i gde mora pratiti njegov trag. Ovo je dosta ponoviti 2-3 puta i pas će shvatiti šta je ustvari trag i da vodi do toliko željenog zeca.

      Traganje za zecom možemo ponavljati svakih nekoliko dana. Dobro dođe i kao uvod za rad na vlečki. 

     

Vlečka

      Vlečkom uvežbavamo traganje i nalaženje po tragu odbegle ranjene sitne divljači, i njeno donošenje iz daleka, van vidokruga vodiča. Ujedno služi i kao predvežba za rad na tragu krupne divljači.

      Postavljajmo vlečke fazana, patke, zeca i lisice. Menjajmo teren, vlečku lisice izvlačimo u šumi. Vlečku uvek postavljajmo niz vetar !

      Možemo ovde reći da su sve radnje posle pucnja i oko pronalaženja ranjene divljači slične: pas mora skoncentrisano i mirno da prati trag – trasu traga odbegle divljači. Zbog toga kod vlečke sitne divljači, bilo dlakave bilo pernate, preporučujemo da se prvih 20-30  vlečki radi isključivo na dužem povodcu da bi se pas usporio. Najpogodniji je najlonski kanap dužine 10 m. Te vlečke ne treba da su duže od 50-60 m. Ako pas previše vuče daunirajte ga svaki put kada pretera u tome.

      Kasnije se dužina vlečki postepeno produžava do 500 m sa prelomima traga, i pas posle kraćeg ili dužeg rada na povodcu treba sa što veće daljine da donese divljač sa kraja traga. Preporučljivo je da i u daljem svakodnevnom vežbanju od 10 vlečki 8 raditi na dugom povodcu.

      Najčešće greške, i kao posledica smanjeni broj bodova, na uzgojnim ispitima u disciplini vlečke su prevelika brzina pasa po tragu, te gubljenje  traga na skretanjima i kasnije traženje i nalaženje divljači pretraživanjem, visokom glavom i u galopu.

Rad na veštačkom (krvnom) tragu

      Kada nema prirodnog traga koliko treba, a obično ga nema, ili ako ima previše traga kao u ograđenim lovištima, a i kao pomoćno sredstvo u obuci i kada ima prirodnog traga koristimo veštački krvni trag.      

Nastaviće se         

                                                                                            Torma Laslo