RAD NA TRAGU, 3. deo

         VEŠTAČKI (KRVNI) TRAG

      Zašto veštački krvni trag
      Rad na veštačkom krvnom tragu je najbolji metod za obuku pasa za rad na tragu. Svakako da rad na veštačkom tragu treba kombinovati sa radom na pravom tragu kada god je to moguće.
      Mi se ne zavaravamo da je veštački trag krvi isto što i pravi – prirodni trag divljači, i da to pas ne oseća, ali pomoću veštačkog traga stvaramo uslovni refleks: da se primljeni trag na komandu prati od početka do kraja, bez greške i napuštanja zbog bilo čega, pa i drugog traga koji seče trag koji se prati.
      Vodič, ili njegov pouzdani pomoćnik, polažu krvni trag, obeležavaju temeljno putanju nevidljivo za psa, i moraju perfektno znati njenu putanju. Zahvaljujući tom poznavanju položenog traga strpljivo, skoro neprimetno za psa, znalački i do kraja uporno, uz pomoć dugog povodca, dovodimo psa do cilja: kraja traga na kome uvek mora biti nečeg što motiviše psa – bilo hrane, obilne pohvale, bilo koje nagrade, mačke u kavezu, kože divljači, ispunjene kože divljači ili sama odstreljena divljač.
      Vodič drži sve pod kontrolom: može da položi trag gde god poželi, da menja (povećava) dužinu traga i starost traga.
      Za vreme obuke na veštačkom krvnom tragu svaki trag se mora uspešno završiti.
      Mi psa ovom metodom praktično učimo radu na tragu koristeći svoje poznavanje traga – trase traga, psa i njegovih reakcija i podstičući ga da prati trag polako i sigurno do kraja svim raspoloživim sredstvima. A naš je zadatak da pomno pratimo rad psa i tumačimo njegovo ponašanje i reakcije.
      Svakako da neće biti svaki pas dobar tragač. Za to su potrebne određene predispozicije kod pasa, tj. osobine koje poseduje i koje mi obukom razvijamo i usavršavamo kao što su mirnoća, staloženost, moć koncentracije, izdržljivost, volja za praćenje traga i upornost na tragu.
      Pas na veštačkom tragu se uči:
      1. Bezuslovnoj koncentraciji na najmanji miris,
      2. Izgrađuje smislenost praćenja traga,
      3. Izgrađuje upornost do kraja traga, tj. cilja i
      4. Postaje siguran na dugom povodcu, tj. navikava se da je dugi povodac sastavni deo rada na tragu, uči se smirenosti i temeljitosti, daje mu sigurnost i postaje otporan na razna ometanja koja mogu smanjiti koncentraciju na trag (zakačinjanje povodca, usporavanje od strane vodiča, zaplitanje).

      O krvi za trag
      Nije od bitnog značaja koju krv koristimo za polaganje traga – ovčiju, kravlju ili krv divljači. Ali ako ima, najbolje je koristiti krv divljači, i to krv jelena, divlje svinje ili srneće divljači. Hvala boginji Dijani, barem divljih svinja i njihove krvi ima !
      Danas, u eri ovog nivoa tehnologije, nije više problem sačuvati krv u zamrzivaču, a još manje naći plastičnu flašu iz koje istiskivanjem kapljemo krv na trag. Važno je krv promućkati, može se dodati i kašika dve soli protiv zgrušnjavanja. Ali kada se odmrzne, i posle godinu dana, krv će biti tečna. Ako ima ugrušaka treba je procediti kroz sitno sito, gazu ili najlon čarapu.
      Za jedan trag ne treba koristiti više od četvrt litra krvi (250 ml.) ! Nikako više od 300 ml.! Ta količina je dovoljna za trag od 400 m., ako postavljamo duži trag proporcionalno povećavamo količinu krvi. Jedino prva 3-4 traga pravimo kraće, a koristimo 250 ml. krvi zarad podsticaja. Budimo štedljivi sa krvi. Pas mora naučiti na slab, mini- minimalan trag, to je naš osnovni zadatak. Ako psa učite na puno krvi nemojte očekivati kasnije uspešan rad na teškom tragu ! Znate i sami da obični ima malo krvi na tragu, mi je često i ne vidimo. A kada je krv obilna pas i ne treba, i divljač je blizu.

      Polaganje traga i obeležavanje
      Na početku obuke je najpovoljnije postaviti trag u visokoj šumi sa ređim podrastom. Na početku traga – „mestu nastrela“ - ostavimo nekolko kapi krvi više, malo dlake i protrljajmo kožu o tlo. Mesto obeležimo spremljenim markerima po volji. Ruta traga je isplanirana, povremeno je obeležimo na drveću tako visoko da pas ne primeti (čiode u boji, papirići sa strelicama...). Posebno obeležavamo svaki ugao traga – skretanje sa pravca, usputno „zaleganje“ divljači, kasnije prelaz - presecanje drugog traga preko našeg. Nama putanja traga – trasa traga moraju biti apsolutno jasni da možemo korigovati psa, posmatrati njegove reakcije i ponašanje i zadržati na tragu ako i kada zatreba.
      Trag se postavlja 3-4 sata pre početka rada! Nikako ne početi izradu traga pre isteka vremena od 3 sata od polaganja traga ! Bolje da prođe 5 sati nego manje od tri. Naime iskustva nemačke škole tragača (inače na teoriji i praksi rada na tragu su navjiše radili i doprineli vodiči službenih pasa – policijskih, sanitetskih i spasilačkih od I svetskog rata pa naovamo, a sva saznanja su ugrađena u rad lovačkih pasa na tragu) pokazuje da je to vreme koje je potrebno da pas ne prati miris polagača – čoveka, nego trag krvi. A to je veoma važno, pas ne treba da prati nikako trag čoveka kod veštačkog krvnog traga. Vodič obukom treba da naštima psa da ne smatra njegov trag bitnim, već trag divljači i krvi.
      Vremenom, kako pas napreduje, se vreme od polaganja do praćenja traga produžava od 3 do 48 sati i više.
      Dužina prvog traga neka bude oko 100 m, drugog 150, trećeg 250 pa onda prelazimo na 400-500 m, i tako sve dok pas ne dobije sigurnost. Posle možemo povećati  naviše nekoliko puta.
      Menjajmo teren gde postavljamo trag. Postavimo trag na livadi, presecajmo tragom razne podloge: posle šume oranje, detelinu, put, šaš, trsku, preko mosta, kanala, potoka....

     VRSTE KRVNOG TRAGA

      „Šprican“ trag
      Flašu sa krvi držimo u ruci i na svaki korak špricnemo na tlo 2-3 kapi krvi. Tu i tamo izostavimo kapljanje na koraku. Na mestu ležanja kapnimo malo više krvi, to obeležimo. I tako do kraja traga.

      „Tufnasti“ trag
      Na kraj štapa od 1-1,5 m vežemo malo parče sunđera. U levu ruku uzmemo posudu sa širokim grlićem sa krvi, a u desnu štap sa sunđerom. Na svakih 50 cm blago dodirnemo tlo sunđerom, kasnije produžavamo razmak između dva traga do 2 m. Posle 15-20 tufni ponovo umočimo krv u posudu i tako do kraja traga.
      Možemo napraviti „prazan trag“ 15-20 m, pa ponovo nastaviti da pas nauči da nađe izgubljeni trag.
      Ovaj način je povoljniji kada je toplo vreme, jer se krv sporije suši, a i tera psa da spusti glavu na zemlju. Kod špricanja iz flaše može krv dospeti na žbun i travu i višlje, te pas digne glavu, a to pri radu na tragu treba izbegavati.

      Vlečka
      „Izum“ Herberta Bansena, poznatog vodiča krvoslednika i šefa stanice za uzgoj krvoslednika u Nemačkoj. Za postavljanje ovog traga je potrebno parče pluća divljači veličine pesnice. Pluća se vežu na kanap, kanap na štap ili ranac (te su ruke slobodne i možemo ujedno sami obeležiti trasu traga) i tako vuče do kraja traga. Psi vrlo rado prate ovaj trag, čak i stari psi, i može poslužiti za održavanje forme kada pas nema posla na pravom tragu.
      Tu i tamo se može kapnuti malo krvi na trag, ako je imamo, i ona služi više da nam pas „pokaže“ krv.
      Podvarijanta ove vlečke je povlačenje parčeta mesa na kanapu. Knjige kažu da je ovu metodu uveo u praksu Walter Schnalke, šumar u Boitzenburgu (Nemačka) u 18. veku i da je preporučivao vlečke do 3 km dužine.

 Papci     
      Iskusni vodiči krvoslednika kažu da „rad na tragu počinje tamo gde nestaje krv“.
      Zbog toga povremeno treba koristiti obuću sa montiranim papcima kod obuke pasa za rad na tragu, jer pas ne prati krv, tj. samo krv, nego trag koji ostavlja divljač svojim begom, povredu tla i mirise koje stvara ta povreda uključujući mirise žlezda na nogama, „individualni miris“ divljači, miris „straha“, čestice sa površine kože, dlaka i papaka koji se „upresuju“ skokovima u tlo.
      Na cipele ili čizme se, pomoću specijalnog nosača – proteze od metala zavrtnjima pričvršćuju odsečene noge - papci divljači. Polagač hoda sa tim cipelama-papcima i postavlja trag, tu i tamo kane koju kap krvi, ako je ima. Ali malo krvi. Ili na početku ugazi papcima u krv i tako postavlja trag.
      Ovakve cipele se mogu kupiti, ali se mogu izraditi nosači i u kućnoj radinosti. U prostijoj varijanti te naprave se izrađuju od ovalnog parčeta daske koja se vezuje odozdo na đon obuće, a koje imaju udubljenje u koje se postavljaju papci. Uzorke možete videti na internetu, snimke na YouTubu.

     VODIČ NA KRVNOM TRAGU

      Uloga vodiča
      Vodič nenametljivo vodi psa na veštačkom tragu i izgrađuje njegovu tragačku tehniku, čistoću, sigurnost i upornost do kraja na tragu.
      Na pravom tragu čiju putanju ne znaju ni pas ni vodič oni su tim koji polako prati trasu traga i dopunjavaju se. Vodič pomaže psu, postaje njegov dodatak, koristeći poznavanje ponašanje psa na tragu koje je stekao tokom obuke, svoje iskustvo i logiku u lovu i svo znanje o tragu. Vodič je taj koji smiruje i koji zna da divljač ne može da „odleti“, da trag mora dovesti do lovine i to prenosi na psa. Pas pak, ispred vodiča, koristeći svoj prefinjeni njuh, vođen nagonom i željom da ugodi vodiču, vodi po tragu.
      Na veštačkom tragu se vodič pretvara kao da ne poznaje trag, a na pravom tragu se pravi kao da ga poznaje. Sve ćemo raditi kao da mi pomažemo psu, a u stvari pratimo psa pouzdavajući se u njega dogod svojim ponašanjem pokazuje da je na pravom tragu. To je dosta komplikovana situacija  u kojoj je najvažnije da postoji obostarno poverenje između psa i vodiča.
      Jedan trag od početka do kraja
      Kao kod svake radnje, kod ove i više, potrebno je „naštimovati“ psa pre izdavanja komande. To je ustaljeni ritual koji je pokretač uslovnog refleksa kod psa. Ogrlica za trag se stavlja psu samo neposredno pre početka traganja, kada ga izvodimo iz automobila, ili kada smo došli dovoljno blizu mesta nastrela. Dok ga vodimo do mesta odlaganja blagim tonom ga smirujemo, „mir“, „polako“, a mi sami postajemo sušta smirenost.
      Blizu nastrela, tako da pas može da vidi to mesto, psu komandujemo „lezi – mesto“ i ostavljamo ga. Odlazimo do mesta nastrela (ili početka veštačkog traga) i proučavamo ga detaljno, tražimo trag odskoka, krv, dlaku, deo kosti, bilo šta što nam može pomoći oko slike ranjavanja dok u sebi pravimo plan pretrage. Ako smo mi postavili trag pravimo se da sve radimo kao da je početak „pravog traga“.
      Čučnemo, kleknemo, pedalj po pedalj pregledamo tlo gde je divljač primila hitac. Psa to zaintrigira, shvata da je tu početak traga i povezuje šta sleduje. Vraćamo se do psa i smirujemo ga, ne dozvoliši da ustane. Kada se umirio polako odmotavamo remnik do pune dužine. Hvatamo remnik na kratko, i povedemo psa do mesta nastrela, pokažemo ga rukom, kako smo uvek do sada u obuci radili i izdajemo tiho komandu „prati trag“. Iz inspekcije mesta nastrela i pravca bega divljači posle pucnja i na pravom nastrelu znamo početak traga i psa „postavljamo na trag“ kratkim ili srednje dugim remnikom. Ne dozvoljavamo da skrene sa trase traga. Kada pas primi trag i krene niskom glavom po njemu puštamo remnik da klizi kroz šaku do pune dužine držeći ga visoko i diskretno ga držimo samo toliko dok pas vuče. Čim popusti pas, popustimo i mi. Trasu traga znamo veoma dobro ako smo ga mi postavili i preko remnika ne dozvoljavamo da je pas napusti. Povremeno blago komandujemo, tiho i uverljivo, „mir“, „polako“, umiljavajući mu se i bodreći ga. Na skretanjimaga malo usporimo da lakše reši gde  dalje. Ako pas brza enegičnije ga zaustavljamo. Kada  pas izgubi trag ispustimo remnik do kraja i puštamo psa da pretraži krug, jer ako smo blizu psa možemo ga omesti ili zgaziti na trag, skretanje, ukrštanje.... Ako ne nalazi trag mi ga navodimo skraćujući remnik i hvaleći ga kada ponovo primi trag i krene po njemu. Kada se uverimo da je ponovo prihvatio trag bodrimo ga sa „bravo“, „dobar trag“. Ako nismo sigurni da pas prati trag nikako ne hvaliti!
      Pas u toku praćenja traga „pokazuje“ znakove na tragu: krv, deliće kostiju, dlaku, mišić , ležaj.... To je veoma korisna osobina, nama ukazuje da smo na „dobrom“ tragu a psu diže samopouzdanje naša pohvala. Moramo uočiti kako se manifestuje to pokazivanje, zaustaviti ga, pregledati znak sa njim i pohvaliti za svako pokazivanje i to će preći u naviku, rado će nam na svoj način pokazati sve na tragu.
      Vetropirastog psa koji žuri na tragu možemo daunirati nekoliko puta da shvati da mora ići lagano. Psa koji grabi napred nikada nemojmo hvaliti ! Takođe je korisno poleći, odložiti psa na tragu na pola sata, i tek tada nastaviti praćenje traga. Na tragu pas ne sme žuriti, brzati!
      Evo jednog odlomka iz knjige Urs Ochsenbeina kome nemamo šta dodati ni menjati. „Kada pas prati trag pustimo ga na miru. Naš zadatak se sastoji u posmatranju. Ako bi pas neznatno odstupio od traga , to se može pripisati uticaju vetra. Dok ide paralelno sa tragom, pa još u zavetrini, nećemo intervenisati, ali ćemo pažljivo pratiti njegovo držanje koje se vidljivo menja čim više ne oseća trag. U tom trenutku treba vodič da stane, a pas će se vratiti na pravi trag. Vodič treba samo da kaže „prati trag“ i ništa više, i mirno će prepustiti psu da sam nanjuši trag. Pri tom će pažljivo pratiti psa da bi mogao momentalno da reaguje i pohvali psa sa „bravo, trag“. Sa najviše moguće koncentracije pokušaćemo da izbegnemo svaki uticaj koji bi na psa pogrešno delovao. Mi ga ne vodimo tragom već čekamo da ga sam nađe. Velik broj pasa nakratko digne glavu dune kroz nos kad naiđe na pravi trag. To je tipičan znak na koji se vodič može osloniti. Ipak, neki psi se drugačije ponašaju pa to vodič mora posmatranjem dokučiti.“
      Vežbati ometanja: postaviti trag koji seče osnovni posle 15 minuta i ne dati psu da skrene, uočiti kako reaguje na nov trag, graditi čistoću traga. Veštački trag je dobro prekinuti 5 do 10 m i pustiti psa da se sam izbori sa enigmom. Pomoći tako da pas to ne oseti i na taj način izgraditi samopouzdanje i upornost psa na prekidima na pravom tragu (veliki odskok, povratak divljači, put na kom je malo mirisa itd.).
      I tako sve do cilja:  kraja traga i divljači, prave ili postavljenje. Sledi pohvala u ogromnim porcijama, omiljeni zalogaj, emitovanje radosti koje prelazi na psa. On ne shvata reči, ali oseća raspoloženja i shvatiće da je uradio pravu stvar, što će samo učvrstiti njegov nagon za traganjem i upornost za rad na tragu.

      Uvođenje u lov
       Za psa psa koji je prošao obuku i koji radi na tragu sada dolazi na red uvođenje psa u realni, pravi rad – pronalaženje ranjene divljači u lovištu.
      Prelaz sa rada na veštačkom krvnom tragu na pravi rad na tragu ranjene divljači je osetljiva rabota. Moramo birati „odgovarajuće“ ranjavanje: sa jedne strane da ne bude bez imalo krvi, da divljač ne ode predaleko, da teren bude pregledan da možemo kontrolisati da li pas dobro prati trag, a sa druge strane ne sme da bude previše krvi, to kvari tragača, jer je njegov posao da prati i najmanji i najslabiji trag, ne smemo odmah pustiti psa posle hica, neka prođe barem 5 sati da se trag ohladi, i neka ne bude kraći od 200 – 300 m. Samo toliko.
      Poželjno je da to bude uzgojni odstrel kada vodič može pokloniti svu pažnju psu i izradi prvog tragova.
      O traganjima treba voditi dnevnik i analizirati svaki rad. Ovako dobijene pouke mogu biti veoma korisne u daljem radu.
      Iskusni vodiči krvoslednika kažu da rad na tragu treba vežbati u određenim vremenskim periodima da bi pas osato u kondiciji i spreman za novo traganje. Pas tragač treba minimalno godišnje da odradi između 20 i 30 traganja. Ako nema dovoljno pravog traga treba vežbati.
      Vežbati na tragu ne treba često, 2 do 3 puta mesečno. Čak i sa obučenim, odraslim psima koji već rade u lovištu. Vežbanje, tj. rad na tragu ne sme da dosadi psu. Traganje uvek treba da je voljno, slobodno, a ne moranje.
      Ovde, do sada, smo obradili traganje na remenu do mrtve divljači, tzv. vođenje. Ali u praksi se dešava da psa moramo pustiti sa remena da sam nađe divljač. Iili zbog toga što vodič ne može da dalje prati trag sa psom ili što smo digli ranjenu divljač iz „bolesničke postelje“ koja pokušava da umakne poslednjim snagama.
      U prvom slučaju pas koji sam nađe mrtvu divljač mora da je oblaje, da bi pokazao vodiču gde je, ili da mu pokaže gde je nađeno – odvede ga do lovine. U drugom pak slučaju  mora da goni divljač, zaustavi je i lajanjem drži na mestu dok ne stigne vodič i ne odstreli je.
      Ali to je već posebni deo traganja, finiš, i o tome u drugom prilikom.
     
                                          
                                                               Torma Laslo